Kao i druge partiture Arama Hačaturjana, bogatstvo boja, zvuka i ritmova Jermenije krasi i Koncert za klavir i orkestar. Ako ste pomislili da je jedina neobična stvar izbor tonaliteta, Des-dur, onda ni sastav orkestra kojem je u drugom stavu pridodat fleksaton ne čudi. Solista je francuski pijanista snažnih jermenskih korena Žan-Pol Gasparjan, uz dirigenta Danijela Rajskina koji predvodi i suncem obasjanu Simfoniju br. 5 Sergeja Prokofjeva.
Koncert za klavir i orkestar op. 38 u Des-duru Arama Hačaturjana (1903-1978) nastao je 1936. godine, a uspeh koji je postigao odmah po premijernom izvođenju, označio je kompozitorov prodor na Zapad. Delo je vrlo brzo uvršteno i u standardni repertoar istaknutih svetskih pijanista.
Koncert za klavir i orkestar je prvi od tri koncerta koje je Hačaturjan namenio pojedinačnim članovima čuvenog sovjetskog klavirskog trija, koji je nastupao od 1941. do 1963. godine. Tako je Koncert za violinu i orkestar namenio Davidu Ojstrahu (1940), Koncert za violončelo i orkestar Svjatoslavu Knuševickom (1946), a Koncert za klavir i orkestar Levu Oborinu, koji ga je sa Moskovskom filharmonijom premijerno izveo 12. jula 1937. godine, na koncertu na otvorenom u Moskvi.
Forma Koncerta za klavir i orkestar je trostavačna, a ono što čitavo delo čini specifičnim jeste upotreba modernog perkusionističkog instrumenta fleksatona u drugom stavu, koji ima veoma neobičan „pevajući“ zvuk (sličan muzičkoj testeri). Atraktivnost koncerta meri se sa onim koji ima Prvi koncert Čajkovskog, a bogata orkestracija, promenljivi ritmovi i harmonije koje poreklo vuku iz muzičke tradicije Zakavkazja su razlog zašto je ovo delo pravi magnet za publiku.
Peta simfonija Sergeja Prokofjeva (1891-1953) spada u red značajnih simfonija sa ovim brojem. Da li slučajno ili ne, ovo delo dopunjava niz ključnih simfonijskih ostvarenja počev od Betovena, preko Čajkovskog do Šostakoviča. Nastala 1944. godine, skoro 14 godina posle svog žanrovskog prethodnika, Peta simfonija bila je, i pored ratnih okolnosti, odraz pozitivne atmosfere i srećnih životnih prilika u kojima je Prokofjev stvarao. Iako delo nema program, Prokofjev je napisao da „simfonija slavi ljudski duh… hvaleći njegovu slobodu i sreću – snagu, velikodušnost i čistoću duše“. Petu simfoniju premijerno je početkom 1945. godine izveo Sovjetski državni orkestar kojim je upravljao Prokofjev. Delo je vrlo dobro primljeno, i do danas je ostalo jedno od njegovih najpopularnijih kompozicija. Krajem godine simfonija je imala i svoju američku premijeru sa Bostonskim simfonijskim orkestrom i Sergejem Kusevickim, a vrlo brzo su je na repertoar stavili i ostali veliki američki orkestri iz Njujorka, Filadelfije i Klivlenda. U roku od godinu dana, delo je snimljeno za diskografske kuće Victor i Columbia.
Četiri stava simfonije nisu u potpunom skladu sa klasičnim obrascem sonatnog ciklusa koji podrazumeva sledeći redosled stavova: brzi – lagani – skerco – brzi. Ovoga puta, Prokofjev se opredelio za barokni niz stavova: lagani – brzi – lagani – brzi. Posle dramatičnog prvog stava, sledi skercozni drugi stav u kojem na momente čujemo narodni ples ili groteskni prizor. Treći stav je nostalgična slika koja postepeno narasta do klimaksa i zatim se opet vraća u snenu atmosferu. Uskovitlano finale se prekida dvema mirnijim epizodama, dok na kraju stava gudački kvartet na trenutak zameni orkestar, koji se pridružuje u završnici.
Danica Maksimović
